Verovatno ste ovu rečenicu čuli mnogo puta. Možda i toliko da je postala fraza koja se izgovara usput. Ipak, iza nje stoji važna poruka.
Svako dete se razvija svojim ritmom. Razvojne norme postoje da nam pokažu šta je uobičajeno u određenom uzrastu, ali one nisu pravilo koje svako dete mora da prati. Neka deca će ranije prohodati, druga će ranije progovoriti, a neka će više vremena provesti usavršavajući jednu veštinu pre nego što pređu na sledeću. Sve to može biti deo urednog razvoja.
Zato je mnogo važnije da pratimo kako dete napreduje u odnosu na sebe nego da ga stalno upoređujemo sa vršnjacima. Poređenja često stvaraju nepotreban pritisak, i kod roditelja i kod dece. Ono što je zaista važno jeste da dete postepeno usvaja nove veštine i da u tome ima odgovarajuću podršku.
Kod dece kojoj je potrebna dodatna podrška u razvoju, ovaj pristup je posebno značajan. Umesto da se pitamo zašto nešto još uvek ne može da uradi, korisnije je da razmišljamo o tome šta mu može pomoći da napravi sledeći korak. Nekada će to biti više vremena, nekada drugačiji način rada, a nekada podrška stručnjaka.
Kao neko ko gradi EduIgre i ko se obrazuje u oblasti defektologije, sve više verujem da razvoj nije trka. Roditelji danas svakodnevno nailaze na razvojne tabele, savete sa interneta i objave na društvenim mrežama zbog kojih lako mogu da pomisle da njihovo dete negde kasni. Razumem taj osećaj, ali isto tako verujem da nijedna tabela ne može da zameni pažljivo posmatranje deteta koje je ispred nas.
Zato bih volela da EduIgre budu mesto koje će roditeljima pružiti znanje, ali i malo mira. Mesto koje će ih podsetiti da nije najvažnije kada je dete napravilo neki korak, već da ga pravi uz podršku, razumevanje i osećaj sigurnosti. Jer kada dete prihvatimo tamo gde se trenutno nalazi, mnogo lakše ćemo ga podržati da napravi sledeći korak.