Prvi Open Day bio je jedan od onih dana koje dugo planirate, a kada konačno dođe, prođe mnogo brže nego što ste očekivali.
Posle dva odlaganja, iz trećeg pokušaja uspeli smo da pronađemo datum koji svima odgovara. Okupili smo se u nedelju prepodne na keju. Za sada još uvek nemamo svoj prostor, ali to nas nije sprečilo da provedemo nekoliko lepih sati zajedno. Zapravo, bilo je baš lepo biti napolju.
Naravno, nisam bila sama. Veliku pomoć pružila mi je Jovana, a tu je bila i Minja, koja ima 12 godina i potpuno prirodno se "infiltrirala" među mlađu decu. Za nekoliko minuta više nije bila pomoćnik, već deo ekipe koja se igrala, bodrila i smejala zajedno.
Dan smo započeli igrama bez granica. Nisam bila sigurna kako će deca reagovati, ali su me vrlo brzo razuverila. Trčalo se, navijalo, smišljale su se strategije i najvažnije od svega – svi su se odlično zabavili.
Jedna od aktivnosti koja mi je ostala u posebnom sećanju bila je igra „Kako preživeti na pustom ostrvu“. Deca su birala samo tri stvari koje bi ponela od dvanaest ponuđenih. Moram da priznam da sam bila ubeđena da će čokolada, ćebence i knjiga biti među najtraženijim izborima. Čak sam ih ozbiljno ubeđivala da je to mnogo bolja kombinacija od upaljača, lampe i vode. Nisam uspela. Izgleda da su bili daleko racionalniji od mene. 😊
Razgovarali smo i o knjigama koje vole da čitaju. Ovo nije bio klasičan Book Club kakav planiram da organizujem u budućnosti, već prilika da se upoznamo, razgovaramo i provedemo vreme zajedno. Deca su bila različitog uzrasta, od šest do dvanaest godina, ali to uopšte nije predstavljalo prepreku. Stariji su pomagali mlađima, mlađi su postavljali najzanimljivija pitanja i nekako je sve teklo sasvim prirodno.
A onda je usledio trenutak koji mi je možda bio i najdraži.
Neko je predložio da igramo žmurke.
Nije bilo u planu. Nije bilo deo programa. Ali zašto da ne? To je bio njihov izbor, a meni je bilo važno da ih saslušam. Na kraju krajeva, EduIgre i jesu mesto u kome deca treba da imaju priliku da predlažu, biraju i učestvuju u stvaranju aktivnosti.
Kući sam otišla umorna, ali sa osmehom i punom glavom novih ideja. Ovaj Open Day mi je pokazao da nije najvažnije da sve bude savršeno organizovano. Mnogo je važnije da deca odu kući nasmejana, da požele da dođu ponovo i da se od prvog susreta osećaju prihvaćeno.
Za sada se družimo na mestima poput keja, ali se iskreno nadam da ćemo od jeseni pronaći prostor koji će postati naša zajednička sigurna luka. Mesto na kome će deca učiti, igrati se, čitati, istraživati i odrastati, a roditelji znati da su došli na mesto gde je svako dete dobrodošlo.
