Postoje trenuci kada roditelj jednostavno oseti da nešto nije sasvim onako kako je očekivao. Možda dete kasnije progovara, možda izbegava kontakt sa drugom decom, burno reaguje na određene zvukove ili se jednostavno razvija drugačije nego što je zamišljao.
Uz takva pitanja često dolaze i različite emocije. Zabrinutost. Nesigurnost. Strah. Ponekad čak i osećaj krivice. Sve su to potpuno prirodne reakcije i niste jedini koji ih doživljavaju.
Prvi korak nije da pronađete odgovor na sva pitanja. Prvi korak je da sebi dozvolite da ih postavite.
Ako vas nešto brine, razgovarajte sa stručnjakom. To može biti pedijatar, logoped, defektolog ili drugi profesionalac, u zavisnosti od toga šta primećujete kod deteta. Ne morate unapred da znate o čemu se radi. Dovoljno je da kažete: „Primećujem ovo i volela bih da razumem da li je očekivano za uzrast mog deteta.“
Mnogi roditelji se plaše procene jer misle da će ona detetu doneti etiketu. U stvarnosti, cilj procene nije da dete svrsta u neku kategoriju, već da pokaže njegove snage i oblasti u kojima mu je potrebna dodatna podrška. Što se potrebe ranije prepoznaju, lakše je pružiti pomoć koja detetu zaista odgovara.
Možda najvažnije od svega jeste da kroz ovaj proces ne prolazite sami. Razgovor sa drugim roditeljima, stručnjacima ili ljudima koji vas razumeju može doneti veliko olakšanje. Nekada nije potrebno da neko odmah ponudi rešenje. Dovoljno je da vas sasluša i kaže: „Razumem.“
Želela bih da EduIgre budu jedno od takvih mesta. Mesto na kome roditelji mogu da postave pitanje bez straha da će biti osuđeni, da podele svoju nedoumicu i da dobiju podršku koja im je potrebna. Verujem da nijedan roditelj ne bi trebalo da prolazi kroz ovakve trenutke sam, baš kao što nijedno dete ne bi trebalo da bude uskraćeno za podršku koja mu može pomoći da raste, uči i razvija se svojim tempom.